AKTUELNO

Većina terena na kojima varaličarim štuku polovinom oktobra je još bila zatravljena kao usred leta. Prvi ovojesenji pokušaj da na mom omiljenom kompleksu bara u priobalju Velike Morave prevarim neki komad završio se neslavno, jer su male i plitke stajaćice bile skoro potpuno »zabetonirane« drezgom, a retka »otvorena« okna su po pravilu bila predaleko od obale. Pošto nisam želeo da tek tako odustanem od svoje omiljene grabljivice (koju sam zbog džigovanja smuđa ove godine ionako prilično zapostavio), odlučio sam da posetim jedan od kanala na kojima trava obično počinje da se povlači već početkom septembra, nadajući se da ću uspeti da pronađem lokacije na kojima je varaličarenje moguće.
Dok sam prilazio kanaliću, izdaleka mi se učinilo da je vodena površina slobodna, ali sam ubrzo video da sam se prevario, jer se drezga pružala do same površine i činila krajnje besmislenim svaki pokušaj lova veštačkim mamcima. Iako je kiša »probila« zoru i bivala sve upornija, moj kompanjon i ja smo odlučili da se ipak malo protegnemo noge i posle nekih 500-600 m konačno smo ugledali čistinu. Na tom pedesetak metara dugom delu kanala dubina iznosi oko 1,2 m, a drezge je bilo samo uz obalu, dok je središnji deo bio skoro sasvim čist.
Ribolov sam započeo jednodelnim plitkoronećim Ružnim pačetom od 11 cm, koje sam uz punu koncentraciju vodio sredinom kanala, očekujući svakog trenutka iznenadni napad sa dna. Pošto se ništa nije dešavalo, na kopču sam okačio Orka Šed-Tvistera od 15 cm, na udici sa olovnom glavom od 10 g, sa kojim sam mogao da pretražim i dublje slojeve vode. Moj kolega je za to vreme forsirao velike leptire Mepps Aglia i Spro Vibrax, ali se štuka ni njemu nije javljala....

Kompletan tekst >>>