I pored toga što je na našim prostorima u zvaničnoj formi već punoletan, pokret »Uhvati i pusti«, kao da u poslednje vreme dobija novu, bolje rečeno pravu dimenziju, značenje i značajniju primenu u praksi, naročito u svetu sve brojnijih varaličara. Bez ove teme, po meni, moderan sportski ribolov varalicom je jednostavno nezamisliv.
Uistinu, kad me ljudi priupitaju od kada ti vraćaš ribe, ne mogu im to sa sigurnošću reći, sem da od tada ima baš dosta godina. U osnovi ja lično još nisam postao stoprocentni »uhvati i pusti« ribolovac, pošto se s vremena na vreme, tj. iz godine u godinu desi da ponesem pokoju ribu kući. Nekad je to bukvalno po Zakonu jer se ulovljena riba, u nekim zemljama bez sunca, gde raste cveće bez mirisa i žive ljudi bez duše, ne sme vraćati nazad u vodu! A ponekad eto ponesem nešto i za večeru. S obzirom da se tu i tamo desi pa da prođe i čitava godina bez izuzimanja ribe iz njene prirodne sredine, smatram sebe veoma sportskim ribolovcem.

Kad mi pak postave ovo pitanje, nekad sam odgovarao kao »iz topa«, a sad uvek ponajpre moram da objasnim o čemu se radi, pošto sam vremenom nailazio na neugodne situacije naivno i na brzinu govoreći golo faktičko stanje. Evo o čemu je reč.
Na pitanje iz podnaslova moj odgovor bi glasio nešto u stilu: »-Vraćam ribu zato što ne mogu da se obalom krećem sa teretom!«. Tu je uvek bilo problema, jer svi odmah pomisle kao da je moj odgovor u prepotentnom stilu glasio da hvatam ribe na tone.
Kao što rekoh, ne odgovaram više kao »iz topa«, ali ribu vraćam iz izvorno navedenog razloga. Jednostavno ne mogu, ne želim i ne pada mi na pamet da ceo dan menjajući mesta svakih pet minuta tražim stringer sa nekakvom ribom koja polako umire, dolazim na novo mesto pa onda opet stacioniranje ulova, ostale mehaničke radnje, pa tu je bućkanje i ostalo.
Ne znam kako rade smuđaroši, klenaroši, pastrmkaši i ostali, ali neki normalan način pecanja štuke i basa na pitomim obalama kanala i jezera, koji sam praktikovao najveći deo varaličarske karijere, jednostavno, za mene, nije izvodljiv sa nepotrebnim teretom.
Tako je bilo na početku sa basom i štukom, a kasnije i sa svim ostalim ribama grabljivicama koje povremeno pecam. Stringer ili bilo kakva čuvarka je za mene neželjeni teret, nepotreban izdatak i uz to stvara mi nebrojeno mnogo drugih problema.
Čak i kad retko odem na belu ribu i plovak, odem bez čuvarke. I tu sam svojevremeno imao problema sa jednim ribočuvarom, koji je »u sklopu kontrole« pretraživao celu trsku i ševar oko mene u ubeđenju da sam čuvarku sa ribom ispod mere skrio negde u blizini. Ili se radilo o šaranu u lovostaju, ne sećam se baš svih pojedinosti, ali znam da su mi sve »moje« crvenperke otplivale prema Kruščiću i da sam u narednih pola sata ulovio samo par sunčanih karasa, spremio se i otišao kući.

Ja poznajem priličan broj sportskih ribolovaca. Među njima ima dosta onih koji pecaju i vraćaju ribu. Sad, da li je to u manjoj ili većoj meri to i nije toliko bitno. Interesantno je moje zapažanje da vremenom svi ti ljudi (kad kažem svi to znači baš svi) sve manje i manje nose ribe kućama, a sve više vraćaju u vodu. Raduje me činjenica da su oni svesni toga i da se po njima vidi da im to prija, godi i da su zbog toga ponosni na sebe.
Možda najbitnija stvar u celoj priči oko vraćanja ribe predstavlja činjenica da ako postoji neki razlog, ako se nešto tim dobija, i ako je stanje po tom pitanju u glavi ribolovca kristalno jasno, uopšte ne postoji više prepreka da se dotični nalazi na krivom putu ili u nekoj slepoj ulici. Zbog toga recimo oni koji razmišljaju o svrsishodnosti pokreta »Uhvati i pusti«, oni koji su nesigurni u ovoj ipak daleko delikatnijoj oblasti nego što bi se to na prvi pogled može pretpostaviti, i pogotovo oni koji skoro napraviše prve korake u ribolovačke vode, bilo bi dobro da sebi odrede neki razlog zbog čega treba vraćati ribu nazad u vodu, u njeno prirodno stanište.
Razlog poput onog koji se odnose na brigu o našim potomcima koji isto tako trebaju nešto da pecaju je sasvim u redu, ali tu nešto fali. Pa recimo razlog da se u nečijoj porodici slabo ili skoro nikako ne jede riba je isto dobar, ali i tu nešto nedostaje. Ono što nedostaje je opipljiva i trenutna korist od svega toga!

»Ja strašno mnogo volim igre i igrice mamca pod vodom. Trudim se da se oni dopadnu ribi i da tako prevarim neku grabljivicu. U svemu tome potrebna mi je potpuna sloboda pokreta i kompletna koncentracija usmerena samo u jednom pravcu. Ako ne vraćam ribu moram se brinuti o ulovu, a ako to činim slabije i(li) kasnije »primam« znakove prirode o skoroj promeni vremena pa nespremniji ulazim u špic eventualnog cuga. Ako ne vraćam ribu umesto da pamtim redosled postavljanja varalica na kraj strune, koji mi pomaže u daljoj nadgradnji aktivnosti na pronalaženju najoptimalnijeg mamca za date prilike na vodi, ja moram da razmišljam gde sam zadenuo rašlje na koje je privezan stringer. Kad nosim ribu obalom moram da razmišljam o njenom stanju, jer nema ništa opasnije od (polu)pokvarenog ribljeg mesa, a ja sam ipak želeo samo da pecam. Kad dođem na vodu, u vezi malopređašnjeg izrečenog razloga, kao prvo molim Boga da ne upecam odmah nešto, jer ako je toplo onda moram ranije kući, pa stoga onda pecam namerno pogrešno da ništa ne naleti. A ja strašno volim igre i igrice mamca pod vodom i meni treba potpuna sloboda pokreta kako fizičkih tako i umnih. Meni treba koncentracija i sloboda razmišljanja. Meni taj ulov predstavlja teret. Bez njega ja ću sigurno imati više drilova. Bez tog tereta više ću uživati u ribolovu. Dakle, najbolje je da ga se nekako otarasim. Ali kako!? Pa najbolje nazad u vodu! Tako je najbolje za oboje. Tako je najbolje za mene!!«
Ovih tuce razmišljanja su bila moja zvezda vodilja, pre dobrih 20 godina, u nedoumici šta i kako dalje. Otada i vraćam ribu!
I cela stvar je samo u vraćanju ribe, i samo ste onda pravi sportski ribolovac. Razloge morate sami pronaći. I nema veze ako Vaši razlozi zvuče pomalo egoistički, baš poput ovog moga. Jedino je važno da oni budu »materijalno« vidljivi i to odmah!
Jer ako se dušebrižničkim odnosom prema nekoj ne previše jasnoj budućnosti razmišlja o potomcima naših potomaka, cela priča prestaje onog momenta kad odjeci zadnjeg slova govora utihnu. Tada ne očekujte aplauz, jer njega ne može da bude. A to nije dobro.

• Aktuelno
• Vodeni putokaz
• Internet
• Hobi
• Savet plus
• Uhvati i pusti
  • Kandidat za kolegu
  • Egoista
  • My way
• Ribe
• Servis-info
• Slikovnica