Sredinom prošlog meseca na jezeru Vranjaš, kod sela Manđelos u Sremu, dogodilo se svojevrsno čudo. Na vodi na kojoj niko do tada nije ulovio štuku, pa je čak većina pecaroša mislila da je ni nema, »odjednom« su pojedini stalni posetioci počeli da love baš tu grabljivicu. »Nogu je povukao« iskusni mitrovački ribolovac Milan Milinković – Šiško, koji je još letos, dok je lovio šarane i amure uočio raubovanje štuke. Priču nije pretereano širio, već je čekao da malo zahladni i sitna riba počne da se povlači, pa da  aktivira svoje štapove na koje je namontirao »pampure« (plovke) nosivosti 20 g, sajle i trokrake.
PRVOG DANA kada je štuka proradila, ulovljeno je pet komada, od kojih je najveća imala 7,6 kg. Ulovio ju je, naravno, baš Šiško. Veste se brzo pročula, a već od sledećeg jutra, kada su stigli gosti iz Bačkog Jarka, koji inače redovno pecaju na Vranjašu, kao na traci su senizali ulovi krupnih grabljivica, od kojih je najveća imala 11,4 kg. Ribolovac koji je ostvario taj ulov nije hteo ili nije stigao da se slika, ali grdosiju je videlo desetak svedoka, među kojima je i ribočuvar. To je trajalo sve do 8. novembra, kada je Ribolovački Savez Vovodine, koji gazduje ovom vodom, počeo izlovljavanje tolstolobika i amura. Nekoliko dana nakon okončanja te akcije, kada se situacija smiri i ukoliko štuka bude zaobiđena u tom izlovu (kako je najavljeno), može se realno računati na dalji uspešan ribolov, o čemu svakako izvestiti.
DVE TEHNIKE su dominirale – dobra, stara i proverena balerina i varaličarenje.
Na »pampur« se najbolje pecalo na polovini istočne strane, a zatim na potesu od 100 m ka severu. Kratak »probni period« pokazao je da je najbolje koristiti plovak nosivosti najmanje 20 g, trokraku udicu veličine oko 1/0 i jaču sajlu. Riba se javljala na dubini od oko 1,5 m, najbolje na babušku od bar 5 cm.
Uspeha je bilo i na varalice. Kako je ova akumulacija srazmerno velika a dosta plitka (tamo gde je štuka radila na veštačke mamce dubina ne prelazi 2 m), najlovniji su bili oni veštački mamci koji daleko lete a ne zaranjaju previše pri vođenju (veći plitkoroneći vobleri i varalice nalik onim na jdnoj od fotografija uz ovaj tekst). Varaličarenjem se najbolje prolazilo sa severne strane, gde ima dosta prepreka (ostataka starog, posečenog i potopljenog šljivika), pa je i zbog dometa i zbog spasavanja zakačenih »blinkera«  upredena struna bolji izbor od monofila.
I TOKOM OVOG »štučijeg kermesa« pokazalo se da je način vođenja varalice najmanje jednako bitan kao i izbor. Potrebno je utvrditi optimalnu brzinu vođenja (odnosno okretanja ručice čekrka) za svaki leptir, kašiku ili vobler koji koristimo – pri kojoj će on atraktivno i ravnomerno raditi, a »posrtati« i izletati u stranu samo kada mu to »naredimo« naglim pokretom vrha štapa ili bržim okretanjem ručice. U lovu štuke na Vranjašu pali jedan univerzalni stari štos – s vremena na vreme treba napraviti mali trzaj štapom (na dole, a ne na gore) i na tren zastati, pošto tako najvernije imitiramo ranjenu ribicu (koja ne poskakuje, nego posrće), a štuka najčešće udara baš u momentu kad »posrnula« ribica ponovo kreće.
Brzo se, inače, ispostavilo da za svako čudo, pa i ovo štučje, postoji racionalno objašnjenje. Vranjaš je bukvalno jedan dan pre nego što se grabljivica »otkačila« poribljen znatnom količinom šaranske mlađi. Verovatno je pojava tolike količine potencijalne hrane bila preveliki izazov, bez obzira na to što u ovoj sitnom ribom bogatoj vodi, predatori nikada ne moraju na dijetu. Biće zanimljivo videti hoće li se period hiperaktivnosti štuke nastaviti.