KRALJICE BRZAKA

Mrene (Barbus) sačinjavaju najbrojniji rod u porodici šarana. Od Atlantika do Crnog mora živi bar dvadesetak vrsta i veliki broj podvrsta. Svim ribama iz ovog roda zajedničko je snažno telo, okruglastog poprečnog prečnika po sredini, a pri repu spljošteno sa strana. Usta sa debelim usnama postavljena su sa donje strane glave i imaju dva para brkova. Krljušti su relativno sitne i čvsto usađene, a peraja kratkih osnava su jaka i masivna.
Sve mrene su ribe dna. Ima ih u potocima gotovo od samog izvora, rekama srednjeg toka pa sve do uliva velikih tekućica u more. U većim rekama borave na dubljim mestima sa jakom strujom i krupnim kamenjem i retko se sreću u delovima sa mirnim tokom. Neke vrste žive u prirodnim i veštačkim jezerima.
Mrene su izraziti svaštojedi. Prirodna hrana su im beskičmenjaci dna (larve insekata, račići, crvi, mekušci) ali kada su gladne neće propustiti skoro ništa što mogu da usisaju svojim relativno velikim ustima. Rado će smazati svaku neopreznu ribicu koju povuče jaka vodena struja, plodove voća koji padnu u reku i kotrljaju se po dnu, a u nedostatku životinjske hrane mrene jedu i vodenu vegetaciju.

U proleće, one radi mresta migriraju u manje reke i potoke. Ikra im je otrovna i nikako je ne treba koristiti za ishranu, jer se otrov ne razgrađuje ni kuvanjem.
Vrste iz roda mrena narastu od par stotina grama (poput naše potočne mrene) pa do 18 kg, koliko naraste fantastična iberijska mrena (Barbus comizo) koja živi na Pirinejskom poluostrvu.
U našim vodama žive obična i potočna mrena, a moguće je prisustvo i treće vrste – Barbus cyclolepis, koja živi u reci Strumi u Bugarskoj, pa je sasvim moguće da je ima u našoj rečici Dragovištici, pritoci Strume.

MRENA (BARBUS BARBUS) je najveća riba iz ovog roda na Balkanskom poluostrvu pa i celoj srednjoj i istočnoj Evropi. Ima opšte karakteristike svih srodnika, od kojih se razlikuje po boji tela, na kom nema nikakvih šara i tačkica. Usne su vrlo mesnate, sa debelim brkovima slične dužine (gornji su malo kraći). Leđno peraje je jednobojno, a njegova prva žbica snažna i nazubljena. Ostala peraja su u osnovi sivkasta, a pri krajevima crvenkasta.

Širom Evrope žive različite vrste slične običnoj mreni. Pored pomenute iberijske mrene zanimljive su još i sitnoglava mrena (Barbus microcephalus) koje može da teži  preko 10 kg i andaluzijska mrena (Barbus sclateri) sa žutim stomakom (obe žive u vodama Pirinejskog poluostrva) kao i italijanska mrena (Barbus plebejus), najčešća u Italiji ali prisutna i u prelepoj reci Soči u Sloveniji.
Naša mrena rasprostranjena je širom Evrope. Nema je jedino u Irskoj, Danskoj, Islandu i vodama Skandinavskog poluostrva. Nastanjuje reke srednjeg i donjeg toka. Naći ćemo je i u najjačim brzacima, u kojima često nema nijedne druge ribe. Tu ona među kamenjem traži hranu. Kada pomoću brkova oseti nekog račića, u stanju je da jakom njuškom prevrne i vrlo krupno kamenje. Nanjuši li nešto u pesku, kopaće po njemu poput svinje.
Mrena je krupna riba, koja naraste preko 5 kg i dostiže dužinu od 70 do 80 cm. U vodama  bogatim hranom, mrene mogu da teže i 8 do 10 kg i budu duge preko 90 cm. U našim rekama i dalje ima dosta primeraka između 2 i 3 kilograma.

U CELOJ EVROPI mrena spada među najcenjenije sportske ribe. Lovi se na plovak, stacionarnim dubinskim metodom, kotrljanjem i varaličarenjem. Na mesta na kojima se krupne mrene najčešće nalaze po pravilu je teško plasirati mamac na adekvatan način.
Pri pecanju na plovak sistem se često kreće prebrzo, u dubinskom ribolovu olovo često zapada među krupno kamenje ili se kači za njega, a varaličari mogu da izgube i po tuce veštačkih mamaca za jedno popodne. Ipak, sve to pravim zaljubljenicima u ovu ribu malo ne smeta. Pomenuti problemi se smanjuju sa godinama i iskustvom, a borba sa mrenom, uz upotrebu adekvatnog (ne prejakog) pribora je doživljaj koji se ne zaboravlja.

TEŠKO JE PRONAĆI nešto što mrena neće pojesti. Ipak, kao mamac u lovu na plovak najčešće se koriste snop crvića ili larve vodenog cveta i drugi organizmi koje nalazimo ispod kamenja u plićacima i priobalju. Za lov dubinskim metodom odlični su manji rovci, parčići debelih glista i pijavica, cela (mala) ribica ili parče, a pod uticajem engleskih i drugih zapadnoevropskih ribolovaca sve češće se koriste i kockice mesnog nareska i kačkavalja.
Udice treba prilagoditi veličini mamca i ribe. Veličine između 2 i 8 su skoro uvek i svuda odgovarajuće za mrenu. Plovkaroši obično koriste strune promera od 0,14 do 0,16 mm, a za dubinku i varaličarenje debljina se kreće do 0,25 mm. Na prirodne mamce se može loviti bez menjanja mesta (tada je prihrana gotovo obavezna) ali i pretraživanjem terena,  slično varaličarenju. Kupovne hrane sa mirisom sira, uz dodatak gline (koja ih otežava i drži na mestu) i crvića su provereno privlačne za ovu ribu. Jeftinija varijanta je primamljivanje nakvašenim, isceđenim i tvrdo umešenim hlebom oblepljenim oko kamena. Mrena može da se navikne da redovno dolazi na mesta na kojima nalazi žito i kukuruz, pa se i te žitarice mogu koristiti kao prihrana i mamac. Varaličari se najčešće manjim voblerima (veličine 2 do 5 cm) i leptirima (0–2) vođenim po samom dnu. Da bi male varalice spustili do dna i zadržali neposredno iznad njega možemo se pomoći olovnim otežanjem ili sbirolinom (poslednjih godina veoma mnogo korišćenim u Nemačkoj, Francuskoj, Italiji…).


K O M E N T A R I

Dodaj komentar



To top