Lov kle­na na ma­loj vo­di isto­vre­me­no je te­žak i ne­iz­ve­stan, jer je ta ri­ba isto­vre­me­no opre­zna, ću­dlji­va i ima ne­ve­ro­vat­no ši­rok je­lov­nik, pa joj je če­sto ve­o­ma te­ško »po­go­di­ti ži­cu«. Ovo,  na­rav­no, ne va­ži za sit­ne pri­mer­ke ko­ji će po­ku­ša­ti da pro­gu­ta­ju go­to­vo sve što im po­nu­di­mo, ali ko će, ozbi­ljan lo­vi­ti »ko­ma­de« do 100 gra­ma, ka­da su ne­gde u bli­zi­ni oni te­ški od 0,5 do 1 kg.
Dok sam tog ju­tra pre­la­zio most na Pe­šta­nu, na pu­tu za Po­lja­ne, opa­zio sam pre­le­pu sli­ku. Na no­vom spru­du, ko­ji se na­kon po­led­njeg po­vla­če­nja vo­de po­ja­vio 4-5 m od le­ve oba­le, »sun­ča­lo« se ja­to kle­no­va te­ških 500-600 g. Za­stao sam na mo­stu i iz­bro­jao ih tač­no 14, ali i mo­rao da sa ža­lje­njem kon­sta­tu­jem da se na­la­ze na naj­go­rem mo­gu­ćem me­stu. Ka­ko su bi­li is­pod sa­me po­vr­ši­ne (ka­sni­je sam iz­me­rio du­bi­nu na vr­hu spru­da i utvr­dio da iz­no­si je­dva ne­što pre­ko 20 cm), u ob­zir ni­je do­la­zi­lo ba­ca­nje usred ja­ta, a za­ba­ča­ji pre­ko nje­ga i na­vo­đe­nje va­ra­li­ce u zo­nu mo­gu­ćeg na­pa­da ni­su bi­li mo­gu­ći zbog vi­si­ne mo­sta i po­lo­ža­ja pot­por­nog be­ton­skog stu­ba. Ni­sam mo­gao ni da se po­sta­vim uz­vod­no od mo­sta i on­da pu­stim da vo­da do­ne­se va­ra­li­cu u zo­nu udar­ca, jer je tu pu­ta­nju pre­se­kla pri­rod­na bra­na od na­ne­se­nog gra­nja, pa se vo­da od nje od­bi­ja­la ka su­prot­noj oba­li.

Po­ku­šao sam naj­pre sa naj­ma­njim lep­ti­rom (Mepps ve­li­či­ne 00), na­da­ju­ći se da bi to mo­gao da bu­de do­bar iz­bor, zbog ma­le te­ži­ne i »dis­kret­nog« pa­da na vo­du. Ali, to­li­ko ja­to le­pih kle­no­va ne bi po­sto­ja­lo da su bi­li za ni­jan­su glu­vlji. Sa­mo što je ma­le­ni ma­mac do­dir­nuo vo­du, na me­stu gde su do tog tre­na bi­le ri­be, osta­la je sa­mo uz­bur­ka­na po­vr­ši­na vo­de. Vra­ti­li su se na­kon sko­ro 15 mi­nu­ta, ali su po sve­mu su­de­ći shva­ti­li da se oko njih de­ša­va ne­što neo­bič­no, jer ni­su re­a­go­va­li čak ni na mu­ši­ce ko­je sam im spu­štao oko gla­va. Do­du­še, sme­tao mi je lak ve­tar ko­ji je sva­ko ma­lo skre­tao  mu­ši­cu (ve­za­nu naj­lo­nom od 0,16 mm) ili bi sen­ka šta­pa pre­šla pre­ko ja­ta, što je bio sig­nal za ose­ban oprez.
Ja­to je le­ža­lo pod po­vr­ši­nom oko 40 mi­nu­ta na­kon svi­ta­nja, a on­da ot­pli­va­lo. Su­tra­dan su »gla­vo­nje« u isto vre­me bi­le na spru­du, pa smo na­sta­vi­li sa nad­mu­dri­va­njem. Du­gu­lja­sta va­ser-ku­gla od 8 g i par mu­ši­ca na boč­nim pred­ve­zi­ma pa­li su na vo­du uz je­dva čuj­no »buć«, ali je i to bi­lo do­volj­no da ri­be po­no­vo na du­že vre­me po­beg­nu u du­blji deo re­ke. Svo vre­me do nji­ho­vog de­fi­ni­tiv­nog po­vla­če­nja za taj dan is­pro­ba­vao sam raz­li­či­te teh­ni­ke za­ba­ci­va­nja, uklju­ču­ju­ći i ko­če­nje naj­lo­na u le­tu, ali je i naj­ti­ši udar ma­ma­ca u vo­du zna­čio tre­nut­no bek­stvo ja­ta. Vra­ćao sam se na »me­sto okr­ša­ja« ne­ko­li­ko pu­ta u to­ku da­na, ali sam sva­ki put na­i­la­zio sa­mo na sit­ne ke­de­re. Od ko­le­ga sa ko­ji­ma sam se kon­sul­to­vao po­ku­pio sam par bes­ko­ri­snih sa­ve­ta (»Klen ne je­de ka­da se sun­ča« i »Ako ti vi­diš nje­ga, vi­deo je i on te­be, pa ga ne­ćeš ulo­vi­ti«) ali i jed­nu ap­so­lut­no tač­nu pro­ce­nu – da je sva­ko ja­to kle­no­va 10 pu­ta opre­zni­je ka­da je bli­zu po­vr­ši­ne ne­go dok je u du­bi­ni.
Te ve­če­ri od­lu­čio sam da pro­bam mo­žda je­di­nu tak­tič­ku va­ri­jan­tu ko­ja mi je pre­o­sta­la – pla­si­ra­nje mu­ši­ca po­mo­ću pli­va­ju­ćeg sbi­ro­li­na u ob­li­ku iz­du­že­ne rag­bi lop­te od bal­ze, te­škog 6 g. Zna­ju­ći da ni na­red­nog ju­tra ne­ću ima­ti pre­vi­še vre­me­na, od­lu­čio sam da poč­nem jed­nom »eks­pe­ri­men­tal­nom« kom­bi­na­ci­jom sa dve mu­ši­ce raz­li­či­tih ve­li­či­na – Osom na udi­ci br. 2 i Alek­san­drom na udi­ci No 10 (ve­ru­ju­ći da će ova dru­ga bi­ti pra­vi iz­bor), a re­zer­vni par či­ni­li su imi­ta­ci­ja cr­nog ska­kav­ca na udi­ci br.6 i Cr­na ve­šti­ca na »de­set­ki«.

Pr­vi za­ba­čaj ni­sam do­bro od­me­rio, pa je si­stem uda­rio u stub mo­sta, od­bio se i pao niz­vod­no od ja­ta. Dru­gi za­ba­čaj krat­kim šta­pi­ćem t.b. 10 g bio je pun po­go­dak. Sbi­ro­li­no i mu­ši­ce pa­li su na pra­vo me­sto ta­ko me­ko da kle­no­vi ni­su ni re­po­vi­ma mrd­nu­li. Mu­ši­ce su la­ga­no kli­zi­le pre­ko njih i oči­gled­no de­lo­va­le vr­lo iza­zov­no, jer je uda­rac bio že­stok. Vo­da je pro­ku­va­la, a ja sam se to­li­ko skon­cen­tri­sao na bor­bu sa za­ka­če­nom ri­bom da ni­sam ni po­mi­slio na to da li će se osta­le uz­ne­mi­ri­ti zbog tog plju­ska­nja po po­vr­ši­ni. Par mi­nu­ta bor­be či­ni­lo mi se kao več­nost, ali sam na­kon par ne­u­spe­lih po­ku­ša­ja ipak ne­ka­ko na­su­kao ri­bu na oba­lu.
Ja­to se na­rav­no raz­be­ža­lo i ni­je se vra­ti­lo u na­red­nih še­zde­se­tak mi­nu­ta. Kod ku­će sam iz­me­rio ulov. Va­ga ko­ja me­ri do 20 kg po­ka­zi­va­la je te­ži­nu iz­me­đu 700 i 750g, a me­tar tač­no 39,5 cm. Bi­lo mi je žao što tu le­pu ri­bu ni­sam pu­stio, ali mi se, iskre­no, či­ni­lo da je ve­ća, ve­ro­vat­no zbog le­pe bor­be i ne­iz­ve­snog iz­vla­če­nja.

Da ne za­bo­ra­vim, ovim ulo­vom sam us­peo da se­bi raz­bi­jem pred­ra­su­du da se to­li­ki kle­no­vi lo­ve na ma­nje mu­ši­ce. Ovaj je za­gri­zao Osu na udi­ci ve­li­či­ne 2 i ta­ko po­tvr­dio pra­vi­lo da u ri­bo­lo­vu ima ve­o­ma ma­lo pra­vi­la. Za­to iza­đi­te na vo­du, jer je­sen ne­će tra­ja­ti več­no, a ovo je vre­me i za eks­pe­ri­men­ti­sa­nje i za vred­ne ulo­ve.