Ve­ći­na va­ra­li­ča­ra ko­ji lo­ve štu­ku sa oba­le ve­o­ma se krat­ko za­dr­ža­va na jed­nom me­stu. To je lo­gič­no, jer glav­na pred­nost lo­va na ve­štač­ke mam­ce u od­no­su na sta­ci­o­nar­ne me­to­de i je­ste u to­me što po­kre­tan ri­bo­lo­vac mo­že da za re­la­tiv­no krat­ko vre­me pre­tra­ži ve­li­ki broj iz­gled­nih lo­ka­ci­ja i ta­ko na­đe ak­tiv­nu ri­bu.

Me­đu­tim, po­ne­kad smo zbog sti­ca­ja ra­znih okol­no­sti pri­mo­ra­ni da du­že vre­me osta­ne­mo na jed­nom me­stu, bi­lo zbog ne­pri­stu­pač­no­sti te­re­na, za­u­ze­tih po­zi­ci­ja u bli­zi­ni ili za­to što ni­je la­ko me­nja­ti me­sta ga­ze­ći kroz mulj do po­ja­sa. U ta­kvim si­tu­a­ci­ja­ma, hte­li – ne hte­li, va­ra­li­com pre­tra­žu­je­mo re­la­tiv­no ma­lu po­vr­ši­nu i na­kon iz­ve­snog vre­me­na ve­ći­na nas po­či­nje da gu­bi na­du da će ne­što uhva­ti­ti.

Ali, upo­r­no za­ba­ci­va­nje na ma­lom pro­sto­ru vo­de če­sto mo­že da is­pro­vo­ci­ra i na na­pad na­ve­de »po­lu­ak­tiv­nu« (»po­lu­glad­nu«) štu­ku, ko­ja se kri­je u ve­ge­ta­ci­ji i je­dan pro­la­zak va­ra­li­ce je­dva da i re­gi­stru­je. U to sam se vi­še pu­ta uve­rio va­ra­li­ča­re­ći na Ko­sto­lač­kom du­nav­cu i ne­kim ma­njim sta­ja­ći­ca­ma u bli­zi­ni Po­ža­rev­ca. Naj­bo­lje re­zul­ta­te po­sti­zao sam ka­da sam ba­cao ka­ši­ke či­ji se uda­rac o po­vr­ši­nu vo­de na da­le­ko ču­je, što je vr­lo ve­ro­vat­no bio je­dan od raz­lo­ga da se štu­ka od­lu­či da na­sr­ne na »ulje­za«.