Montaža mamca »na dlaku« donela je pravu revolucija u šaranskom ribolovu. Po mnogim znalcima, ta promena prezentacije unapredila je šaranski ribolov čak i više nego sami bojliji. Otkrivena udica donosila je efikasnije kačenje, odnosno veći procenat realizovanih uzimanja mamca, ali je to rešenje donelo i neke probleme sa kojima se ribolovci do tada nisu susretali. Jedan od njih javljao se srazmerno često – mamac na »slobodnoj« dlaci se po padu na vodu i u ustima ribe postavljao tako da udica od njega nije mogla da se nakon kontre zabode na pravo mesto.
ŠARANDŽIJE SU BRZO otkrile da je potrebno da ograniče slobodu kretanja dlake i mamca, a upotreba bužira od komada mekih i šupljih silikonskih cevčica, navučenih preko vrata udice i dlake pokazala se kao najjednostavnije i praktično rešenje (takva creva su jeftina, jednostavno se nabavljaju a zbog mekoće vrlo lako i seku). Kada centimetar-dva mekanog crevceta navučemo preko vrata vezane udice i podesimo tako da dlaka bude uz vrat, obezbedili smo i pravilan položaj mamca. Iako praktično, ovo rešenje tražilo je poboljšanja, pre svega zbog izgleda sistema pri korišćenju debljih creva, ali i zato što ona sa većim unutrašnjim prečnikom ne drže dobro dlaku uz udicu.
Pravo rešenje nađeno je u materijalu koji se skuplja pod dejstvom povišene temperature (a koji se dosta koristi u elektroindustriji), jer termobužiri nisu debeli, a odlično fiksiraju osetljivi deo sistema i značajno povećavaju njegovu ukupnu efikasnost. U prodaji se najčešće mogu naći bezbojni i crni termobužiri, koji se najčešće skupljaju zagrevanjem na dva načina, odnosno izvora toplote – na otvorenom plamenu (sveće ili upaljača) ili na vodenoj pari.
U OBA SLUČAJA potrebno je najpre odseći toliki komadić termobužira da pokrije otprilike dve trećine dužine vrata i da manji deo ostane slobodan iznad udice (konkretna dužina zavisi i od modela udice i vrste montaže).

Potom uzmemo upredeni konac za predveze na čijem je jednom kraju vezana udica sa dlakom dok je drugi kraj slobodan ili sa omčom, pa bužir navučemo na strunu preko kraja suprotno od udice i spustimo na njen vrat. Pincetom ili peanom zatim uhvatimo udicu za luk, nadnesemo je nad posudu sa ključalom vodom, pa držimo izloženu dejstvu tople pare dok bužir ne počne da se skuplja.

Najbolje bi bilo ovu operaciju obavljati iznad posude sa uzanim otvorom (npr. čajnika), kako bi protok vrele vodene pare bio koncentrisan. Ukoliko koristimo kvalitetne upredene strune, možemo udicu sa bužirom na sekund-dva čak i da umočimo u ključalu vodu, kako bi ubrzali postupak (monofil ne treba koristiti u kombinaciji sa termo-bužirom, jer su osetljivi na visoke temperature). Posle hlađenja, udicu i ceo predvez treba osušiti i odložiti u kutiju.

UMESTO DA GA GREJEMO na pari, bužir možemo da izložimo toploti otvorenog plamena, kako bi se skupio.

Ovaj postupak je brži, ali zahteva izuzetnu opreznost, jer direktno izlaganje bužira i pletenice plamenu dovešće do njihovog oštećenja. Zato onim kolegama koje ovo još nisu radile preporučujem da naprave nekoliko probnih montaža i isprobaju njihovu snagu u kućnim uslovima, kako bi se izveštili.

Uvek kada primetimo da je tokom zagrevanja pletenica kraj bužira počela da se deformiše, treba da prekinemo postupak, odsečemo strunu, vežemo udicu ponovo i ponovimo ceo postupak.