Kada bi se kruto gledala temperatura vode, mnoge stvari se ne bi baš uklopile sa teorijom: što toplije - to bolje, kad su ulovi u pitanju. Tu treba imati u vidu da povećana temperatura znači da skoro sve ribe upotrebljavaju količinski više hrane. Ali kako se onda do nekih vrsta dolazi lakše na nižim temperaturama?
Stvari su od  vrste do vrste različito postavljene. Uglavnom je reč o grabljivicama.

PRVO SLOVA...

Temperatura vode u jesen je manja nego leti. Ipak, tada se štuka osetno bolje lovi. Ova grabljivica količinski više jede u leto, jer je na to tera pojačan metabolizam. Međutim, tada su vode prepune prirodne hrane i štuka se za tili čas zasiti, što je prebrzo da bi se mogla češće susresti sa našim varalicama. U jesen ipak jede nešto manje nego leti, međutim ulovi se višestruko povećavaju. Štuka tad hvata »poslednji voz« za pripremanje podloge za stvaranje kvalitetne i dovoljne količine ikre. Kako više  nema hrane u izobilju, cugovi duže traju i naravno da se šanse susreta štuke i naših prirodnih ili veštačkih mamaca višestruko povećavaju, što rezultira češćim napadima. Oktobar, novembar i prva polovina decembra su pravo vreme za štuku da se pripremi za mrest, iako on počinje tek oko polovine februara. U ovih dva meseca vakuuma, vode u kojima živi većina naših riba će se toliko ohladiti da će štukama biti potrebno »tri dana da preplivaju dva metra«, a tako se jajašca ne mogu popuniti kvalitetnim materijalom.
Smuđ nema većih problema te vrste, pa ga tako možemo loviti preko cele zime, a sa približavanjem mresta (marta) on kontinuirano pojačava ishranu. »Vakuum« uglavnom ne postoji, jer tekuće vode u kojima on najvećim delom živi ne mogu se ohladiti  u toj meri kao plitke štučje stajaćice. I njegovo vreme ishrane se menja, a deficit bele ribe on tada pokušava da nadoknadi tvisterima, šedovima i ostalim varalicama, što dobri ribolovci i te kako znaju da iskoriste.
U slučajevima mladice i bandara takođe je u pitanju dobra prođa u hladnijem periodu zbog pomanjkanja prirodne hrane.
Svima je poznat letnji apetit velikoustog pastrmskog grgeča. Međutim, slobodno možemo reći da decembarski i februarski izlasci mogu višestruko da premaše, ne toliko po kvalitetu, ali po kvantitetu sigurno i najbolji letnji dan. Zbog čega su periodi pre i posle leda tako produktivni? Osim poznatog nedostatka bele ribe, ovde je u pitanju zimsko grupisanje, čemu je sklona ova riba. Nađemo basa na dnu, provozamo vorma između riba, i brojka od 50 komada po ribolovcu je lako dostžna.
Nešto slično se događa i u zimskom lovu bele ribe.
Pomenućemo još dva slučaja koja su usko povezana, a gde temperatura igra jednu od glavnih rola. Som se najbolje lovi u proleće - jer je izgladneo i u leto - jer tad najviše jede. Povećanje temperature ga budi iz zimskog sna i sve više pojačava apetit koji je na maksimumu negde početkom  avgusta. Kasnije, sa opadanjem temperature i njegov dolazak na udice se smanjuje kontinuirano, sve dok ne utone u san. Bežeći od jačeg soma, manić je svoju aktivnost morao da prebaci u zimu, dok leti miruje.

... POTOM BROJKE

Iz prethodnog izlaganja videli smo kako drugi faktori kvare sliku linearne povezanosti »ribljeg apetita« i i temperature vode. Sada ćemo se pozabaviti samo temperaturom očišćenom od drugih primesa, te reći nešto preciznije o aktivnosti riba po vrstama na određenim temperturama i sve to posmatrati u četiri, tj. pet temperaturnih zona.
Četvrta zona se odlikuje najnižom temperaturom, koja se kreće od 0-3°C. Ovo 0 (nula) shvatićemo uslovno (praktično nemoguća aktivnost). U ovoj temperaturnoj zoni riblja aktivnost je jedva prisutna. Skoro sve riblje vrste su potisnute u zimski san. Šanse za ulov su neznatne, eventualno se može očekivati neki manić – mladica sporadično.
Treća zona - između 4 i 6°C nam, i pored toga što je vrlo hladno, donosi jasnu aktivnost, ali ne kod svih ribljih vrsta. Osim gore pomenute dve, bude se štuke i bandari, od bele ribe bodorka, a takođe je moguće očekivati i ulove klena i pastrmke.
Ulazeći u drugu zonu, koja se nalazi od 7- 10°C, polako gubimo manića, ali zato se može reći da su skoro sve druge riblje vrste aktivne. A interesantno za ribolovce je da one počinju da se hrane. Šanse za ulov su dobrano povećane. Budne su sve vrste bele ribe, štuka, smuđ, bas, bandar, pastrmke itd. Šaran počinje da se budi, pa se može očekivati dolazak po nekog nabasalog samca.
Prva zona ima najširi opseg, koji se kreće od 11 - 25°C. U ovom temperaturnom opsegu aktivne su sve riblje vrste. Šanse za ulov su najbolje, a iznad jedanaestog podeoka na termometru možemo očekivati već i soma i jegulju (tamo gde je ima), dok su šarani u potpunosti prisutni i raspoloženi za uzimanje proteina.
Nulta zona počinje sa 26 °C. Primetan je drastičan pad želje riba za hranom. Ovo je uslovljeno prvenstveno smanjenjem koncentracije kiseonika u vodi. Svaka riba ima svoju minimalu kada  je u pitanju količina ovog gasa u vodi, ispod koje ne može da živi. Ova pojava, kao i sam pojam povećane temperature sredine uslovljavaju to da se za neke vrste snižava gornja granica prve temperaturne zone.