Riblja memorija je interesantna i ne baš retka tema ozbiljnih ribolovačkih priča. Međutim, one se uglavnom vrlo brzo završe, jer je u pitanju nedostatak kvalitetnog »materijala«. Verovatno stoga se retko sreće i u ribolovačkim izdanjima ili su ovakvi tekstovi kratki i nepotpuni, većinom nedorečeni...

»Mesto, na koje naiđoh, ne izgledaše mnogo obećavajuće. Sasvim običan prilaz vodi prokrčen kroz trsku, kao i mnogi na ovom potesu Velikog bačkog kanala. Ovde mesta oduvek manje više liče jedno na drugo. Pošto sunce beše već dobro poodmaklo u svojoj misiji osvajanja neba, opredelih se za lov štuke, pa šta bude.
Sve je govorilo da je dan jedan od onih kad je riba više negativna nego neutralna. Posle mršavog ranog jutra i nekoliko osrednjih basova, svako mesto je bilo vredno pažnje, stoga detaljno i stpljivo pretraživah svaki slobodni kubni metar vode. Prvi zabačaj na ovom novom mestu, pošto je tok vode veoma spor, ide uz desnu ivicu »lepeze«. Sunce je u pravom položaju - iza leđa ribi koja je u zasedi, razmišljah polako privlačeći suknjicu - DAM-ov Hecht Spinner od 28 gr. u zeleno-srebrno-plavom dekoru i dva omanja krilca, žuti willow i beli kolorado.
Pri prolasku varalice pored špica, uzdrmaše se lokvanjski listovi u blizini i nakon jedno sekund-sekund ipo osetih udarac. Blaži pokret vrha štapa i brz silazak ribe s udice značili su da je kontra najverovatnije bila preslaba da bi debela udica probila čeljust grabljivice, prema slobodnoj ličnoj proceni ne većoj od kilograma. Ponovo zabacih na isto mesto, više mahinalno nego s mišlju da će »ONO« sad dolijati.
Varalica imade istu putanju kao i prethodni put, jer i mesto pada beše identično, i prolazak pored špica takođe, takoreći u milimetar - međutim udarac izostade... ili... ipak! Ovog puta to beše oko 2 metra bliže obali. Scenario bar što se tiče krajnjeg ishoda isti, iako je kontra sada bila i pravovremena i dovoljno snažna. Dva napada i dva promašaja su delo iste ribe, u to nije bilo sumnje - šta sad?!
Jedan zabačaj potpuno na suprotnu stranu od one na kojoj se nalazi grabljivica, čisto da se »dobije u vremenu«. Vreme izlaska varalice iz vode se neumitno približava, a ideje se rađaju jedna za drugom kao na traci. Odbacujem sve. Radoznalost pobeđuje: Ista varalica - ista putanja - po treći put, pa šta bude - nek` bude.
I desilo se. Napad, kontra, opuštanje veze itd. Riba se sad našla još bliže obali, čak sam je i video – zaista kilašica! Ponovo stade u zasedu, dopola zagnjurena u lokvanjske stabljike, zauzimajući borbeni položaj. Ništa mi ne preostade, nego da se lagano udaljim od obale, razmišljajući, te gubeći iz vida očigledno izuzetno gladnu štuku koja je, eto čak tri puta uzastopno uzela istu varalicu, ali za pogrešno mesto, deo suknjice bez udica. Ni ona mene više ne mogaše videti...
Ne prođe ni 5 minuta kada se sve završi. Relativno duža pauza koja je usledila posle našeg poslednjeg bliskog susreta beše učinjena ne zbog ribe, već zbog mene. Više nije bilo smisla ponavljati istovetne radnje, jer bio sam siguran, ako budem činio isto neće se ništa dogoditi - ili bar ništa novo, svejedno je.
Ovakav dan se ne zaboravlja tek tako lako, dođe vreme da se pogledamo oči u oči i potpuno upoznamo, ili bar da pokušamo. Pokušaj postade uspešan i to iz prve. Varalica je samo promenila boju, sad je drečavo žuta, sve ostalo identično i tip i model i težina i proizvođač. Napad, kontra i borba ne više od 4-5 sekundi, beše dovoljno vremena da se prevali onih 3-4 metra do obale, »izađe iz senke« i priđe vodi, te da se još zbunjena grabljivica, stiskom šake u leđnom delu iza glave, izvuče iz vode.«

Nisam je mnogo zagledao, jer bila je to sasvim normalna štuka. Ne bi bilo dobro da sam je vratio u vodu tek posle izvedenih zaključaka o njenim postupcima, jer to evo i do dan danas traje, i trajaće.
8 sekundi je, kažu naučnici posle niza kompleksnih istraživanja, vreme u kojem ribe mogu tačno znati šta se desilo, tj. vratiti film unazad. Više, odnosno bolje rečeno duže, od toga - ne. Sve ostalo potpada u kategoriju zvanu riblji instikt. Ovo je zaista kratko, »stručno« i dosta jednostavno objašnjeno.
Od tvrdnji da kapacitet riblje memorije iznosi 8 sekundi ipak mi ribolovci ne možemo baš nešto puno toga započeti, ne dobijamo čak ni nekog opipljivijeg materijala za razmišljanje niti za bilo kakav zaključak čije bi izvođenje usledilo povezivanjem nekih drugih postulata. Kako stvari izgledaju kod ribe ne možemo ni pretpostaviti. Mislim da će to trajati sve dok god nas bude. Ili, bolje (ali i nažalost) rečeno - dok god bude riba.
Šta bi bilo da se dotična štuka malo bocnula, da li je totalno zaboravila šta joj se malo pre desilo, da li je toliko bila gladna ili isprovocirana da četiri puta uzastopce grabi gumu i metal koji tumaraju oko nje, ili se radi samo o tome da je između napada proteklo više od famoznih 8 sekundi? Imate li Vi odgovor na sve ili bar neku dilemu iz teksta? Da li ste baveći se ribolovom već doživeli nešto slično i interesantno? Imate li svoju logiku koja je slična ili se potpuno razlikuje od izrečenih?

Ako imate – komentari Vam stoje na raspolaganju!