Ona (na)dolazi iz Istočne Frizije gde su reke (Elba i Ems) tihe, prostrane i pitome, nekako baš poput naših Save, Tise i Tamiša. Tehnika je nazvana »lenčarenjem« u prvom redu zbog karakterističnog (ne)rada štapom, sasvim kontra onom što je to slučaj kod uobičajenog aktivnog džiginga sa obale u kom štap konstantno iz položaja 10 sati kazaljke na satu ide u 11, pa se potom vraća u osnovni položaj.
Osnovni i jedini položaj štapa u tehnici lenčarenja je negde »oko 8 sati«, ili tačnije rečeno štap i struna bi trebalo da leže u istoj liniji. Kako vrh štapa uvek gleda u pravcu mamca jasno je da je za pokrete varalice zadužena jedino i isključivo mašinica!
Nakon izbačaja i približavanja mamca površini vode najbolje je malo prikočiti silazak strune sa špulne, a kad mamac dodirne vodu valja prebaciti preklopnik na mašinici i pokupiti sav višak najlona, čime bi se uspostavila momentalna i potpuna kontrola mamca. Po kontaktu mamaca sa dnom povlačenje se vrši jednostavnim namotavanjem strune pomoću ručice na mašinici. Najbolje su mi se pokazale vrednosti poput 1-3 okreta ručice , a potom u zavisnosti od aktivnosti grabljivice i brzine toka vode 2-10 sekundi pauze. Kada mamac dospe u blizinu obale podizanjem štapa i kratkim konstantnim namotavanjem on se jednostavno izvlači na suvo.

Ovima načinom, mojom slobodnom procenom, je uhvaćeno najmanje 50% nemačkih smuđeva u poslednje dve godine, najvećim delom u severnom i istočnom delu ove države. Iako relativno nova tehnika lova smuđa veštačkim mamcima sa obale, očas je pobrala celu armiju pobornika širom evropskog kontinenta. Kao što to važi za svaki nov način na početku  su uvek prisutni određena doza neverice i podsmeha, ali uspesi koji se postižu na raznim tipovima voda i činjenica da je period uhodavanja sasvim kratak a odlazak u prodavnice pribora radi snabdevanja novim rekvizitima potrebnim za praktikovanjem tehnike mislena imenica, ne čudi činjenica brzog širenja i preuzimanja tehnike od strane varaličara.
Tehnika lenčarenja donosi mnogo toga novoga na planu smuđarenja. Kao prvo to su nesvakidašnji pokreti mamca gde se on ne odiže od dna previše, i tako je uvek u vidnom polju grabljivica. Kao drugo štap u položaju »8 sati« kazaljke na satu i tako uvek u potpunosti spreman da da nepromašivu kontru. I kao treće – kontrola mamca je savršena u svakoj fazi njegovog boravka u vodi.
Ako mislite da i kod klasičnog držanja štapa imate dobru kontrolu i da kontakt mamca prilikom propadanja nije toliko bitan, da zbog upotrebe pletenice uvek imate savršenu kontru i da se samo skokovito kretanje mamca dopada smuđevima – debelo se varate!

Kod lenčarenja za detekciju napada važan je pogled na strunu. Kako ona leži u manje više pravoj liniji, svako poskakivanje, opuštanje, podrhtavanje, zatezanje i ostale (ne)prirodne poze se moraju kvitirati odlučnom kontrom. Pravo je zadovoljstvo posmatrati strunu koja nepogrešivo odaje kontakt ribe i varalice, jer svaka igra strune je stopostotni znak da se mamac i udica na njemu nalaze negde u smuđevskim čeljustima. Dakle nema više poznate dileme: -»Kamen – ili smuđ?«, pošto ne postoji kamen koji zvaće mamce!!
Za praktikovanje svake nove tehnike potrebna je mala doza intuicije i vera u uspeh. Kad vam običan džiging ne donese očekivane rezultate, pokušajte nešto novo. Neka to bude tehnika lenčarenja, tehnika striktno namenjena lovu neaktivnog smuđa sa obale. A to je baš onakav smuđ kojeg sve češće srećemo, naročito je to očigledno na takmičenjima u lovu smuđa. Kako izgleda turnirski mamac videli ste u prošlom nastavku.
Ovaj vaš prvi susret sa novim načinom vođenja mamaca od meke plastike u lovu smuđa sigurno je za sobom ostavio ogromnu dozu neverice. Ipak evo za kraj jednog interesantnog podatka. Upravo je u fazi izrade treća knjiga sa nemačkog govornog područja koja govori o ovoj tehnici, dve su već odavno ugledale svetlo dana.
Koliko poznajete knjiga koje se bave isključivo i samo džigovanjem?