Svaki vobler je priča za sebe. Neki ode i preko 6-7-8 metara u dubinu, neki samo 2, a neki tek 30-ak centimetara. Ima opet i onih koji ne uspeju da zarone ni centimetra. Neki vibriraju sa težištem u centru, a nekima je ova tačka pomerena poprilično prema napred. Određeni broj voblera ima velika pomeranja zadnjeg kraja, dok prednji takoreći »miruje«. Ima voblera koji se izvrću u stranu pokazujući bokove...
Ostavio bih sva dalja slična nabrajanja koja bi inače ovde imala mesta da na red nije došla osnovna poenta. Vobleri su izvanredno lepilo za grabljive vrste riba. Njihove perfomanse su čvrsto utemeljene. Njihovo ponašanje je faktički nemoguće promeniti. Njihova lovnost zavisi ponajpre od sposobnosti ribolovca da kombinuje više desetina ovih, samo naoko sličnih, varalica. Vobleri su tvrdoglavi u svojoj samostalnosti, a opet pojedinačno su takoreći totalno bezopasni za ribu. Njihova jačina leži u grupi, u dejstvu čitavog tima.
Vobleri su varalice na kojima je već sve urađeno. Sve je zamandaljeno i zapečaćeno. Sve perfomanse su unapred već dodeljene, predodređene. Kako će se neki vobler ponašati u vodi zavisi od njegovih konstruktivnih osobina. Istina može se tu dosta promeniti, kod nekih konkretnih modela manje, kod nekih više. Ipak, rekao bih, puno truda ni oko čega. Ruke su nam, nažalost, previše brižno vezane.
Za rad sa voblerima je potrebna povećana doza iskustva, razumevanje duše ove vrste varalica i pravovremene izmene na kraju strune. Masa informacija dolazi u pitanje i konstantno je prisutna sve do poslednjeg zabačaja dana. Pojačanje prezentacije shodno boljem, tačnijem odabiru varalice za datu situaciju, zauzvrat, uvek postaje vrlo brzo očigledno.
Ponašanje voblera je unapred isprogramirano, i na tom polju vlada jednostavno puki totalitarizam. Mnogi vole ovakva ograničenja, a za primetiti je da ta ograničenja vremenom postaju sve omiljenija ukoliko ribolovac redovnije koristi ove komadiće drveta ili plastike.
Vobler na dlanu izgleda prelepo veličanstveno, skoro savršeno. Lepi su, ne zahtevaju mnogo, samostalno delaju i love kao đavo! Meni oni liče na kompjuter u koji je sve potrebno već ugrađeno: od pogonskog sistema preko aplikacija do malih alata. I hardver i softver. Jedina mana je što ti za i osnovni rad treba par desetina »kompjutera«!
S druge strane kad pogledamo na primer jednog šeda, on deluje vrlo vrlo neopremljeno. Od softvera ni traga, a i hardvera ima samo u tragovima. Nema čak ni udice, ni alkicu za kačenje!
Za razliku od voblera da bi šed (ili neka druga vrsta običnih gumenih varalica) lovio i ulovio ribu, moraju mu se pridodati »pojačivači«. Neki od njih su obavezni poput udice (i eventualno otežanja) recimo, a neki neobavezni: oči, dodatna trokraka, zvečkica... Neki od njih daju više ulova, neki bolje kačenje, a neki sigurnost. Većina tih dodataka, lošim ili pogrešnim rukovanjem može prouzrokovati čak potpuno suprotne efekte. Slab »rad« varalice, promašaji, odbojnost neaktivnih i poluaktivnih grabljivica i slično, su mogući krajnji ishodi.
A zbog toga što je ovde kompletno znanje ribolovca na ispitu, mnogi od varaličara ne žele dublje ulaziti u ovaj problematični ali itekako interesantni svet, bežeći, bar na tren, od činjenice da njihov rad a samim tim ni ulov nisu adekvatni postojećim željama.
Srećni ljudi se plaše promena!